Piše: Žikica Milošević
Nedelja je bila dan koji niko ni najgorem neprijatelju ne bi mogao poželeti. Oluja koja je počela malo posle 5 sati popodne bila je uistinu tropska. Nosila je sve pred sobom, kiša je padala horizontalno a lomile su se grane, i celo drveće, kao na Main Stageu. EXIT je, srećom, čitao prognozu i bio pripremljen. Za dva sata, sve je bilo u redu. Uz manje izmene rasporeda i zaista mala kašnjenja, četvrti festivalski dan, gori od svega što se dešavalo 2004, 2005. i 2014. je nastavljen.
Nakon nemogućnosti da nastupe Ljubičice, pančevački bend koji je, kao da je znao, dan pre toga ipak izašao na Main da izvede duet sa zemljacima Buč Kesidijem, u 22:15h je na stejdž izašao duhoviti Vojko V, koji je svojim pesmama „Kako to?“ i „Ne može“ osvojio srca publike koja ga često citira pevajući „kako to?“ ili „reka’ san ne može!“. Vojko Vrućina je možda i najcitiraniji čovek Exita 2019. Milion puta su ljudi iz moje okoline, ali i ja, citirali ove dve rečenice, ali i „zovi čovika“ kad treba zvati taksi ili nekoga da išta završi. Niko u poslednje vreme nije doživeo toliku citiranost i popularnost u regiji. Ali, Vojko jeste.
Nije ništa govorilo da će raspoloženje biti dobro – svi su bili nervozni, ali se Main Stage polako punio dok je Vojko sipao svoje more reči. „Kako upamti sve to?“ bile su naše misli. Pa opet, neki su se pitali „šta sve to znači?“. Vojko je sam odgovorio, i opet se vraćamo na generacijski jaz između milenijalaca („Generacija Y“) i Generacije X. Vojko mudro primećuje: Mladi žele ostaviti mozak na pašu. Njima muzika nije, kao starijima, deo rešenja problema ili bunt. Njima lirika nije kao The Clash. Njima estetika spotova nije stvar koja sledi jedno iz drugog. Njima je to deo vizuelnih senzacija, kao što im je i likira nabacana gomila zabavnih stvari. Tek u nekim momentima, kao u „Ne može“ ili „Kako to?“ Vojko, inače Andrija Vujević iz Knina u privatnom životu, doseže ono što Generacija X želi od repa: društveni angažman. Po Andriji milenijalci žele kad slušaju muziku da ne misle, ali da ih muzika zabavi. Možda nečim bizarnim. I stoga i njegov uspeh.
Masa u blatu Main Stagea, odmah posle kiše, volela je Vojka Vrućinu, vidno nervoznog zbog skraćenja svirke (da li je rep svirka?) i neugodnog vremena. Vojko je otpevao i svoje zabavne i pomalo besmislene „Pasta Italiana“ i „Ceca u Parizu“ na egzaltaciju publike, koja je čula prvi put sempl glasa Cece na Exitu. I poslednji put, ne računajući reprizu Vojka V na Cockta Beat Stageu nešto kasnije, kada je reprizirao sve prod mogo „gušćom masom“ i u mnogo boljem raspoloženju.
Sve u svemu, Vojko je citran ali nije svima jasan. Neki su me pitali šta sam video u njemu. Neki su mislili da je sve to besmisleno. Kolega reper iz Zagreba Edo Maajka rekao je za Vojka V. da je „Mišo Kovač u repu“. Vojko je na to rekao doslovce: „Ne bih išao tako daleko, ali se trudim pisati refrene koji se lako izgovaraju da ih masa ljudi može izgovarati zajedno. Ali da ću dignut ruke i neću repat, ta faza još nije došla.“ Ovo poslednje nije bilo tačno. Vojko je dizao ruke i tražio od publike da peva „Ne može!“ u refrenu, i publika je to činila. Main je bio samo prva etapa ljubavi Exita i Vojka. Zapravo druga, posle Fusiona u nedelju prošle godine. Treća, najharmoničnija, bila je nešto kasnije. Vojko je simbol protesta danas, iako to možda nije ni planirao. Ali rekao je „Ne može!“ u zemljama u kojima se preivše pušta da može. To ga već čini drugačijim, boljim.
