Dozvolite da se suprotstavimo ovom gledištu: u 16. veku bili su jedni od prvih protestanata, u 19. veku su svoj bunt protiv posvemašnje kulture rata iskazali neutralnošću, u drugoj polovini 20. veka su izrazili svoj bunt protiv malograđanskog morala opuštenošću u erotskoj sferi. Sada, u eri sveopšte ušminkanosti i neobuzdanog konzumerizma, daju nam „prljavu“ muziku i borce za zeleniju planetu. Upravo tu borbu protiv globalne upeglanosti, terora lepote, autotune-a, šminke, Instagram filtera, teretana i lažnih osmeha i optimizma, daje nam družina pod imenom Viagra Boys, koju čini gomila Šveđana iz Stokholma i jedan američki Irac iz San Franciska, Sebastian Murphy (te otud i sočan američki akcenat u pesmama).
Bend je nastao 2015. u vreme globalne zasićenosti „štancanim“ hitovima, kada se pojavila, kako se to elegantno kaže, čitava plejada neo-punk-rock bendova širom zemaljske kugle, od Australije (Amyl and the Sniffers) doVelike Britanije (Idles) i Irske (Fountaines D.C.), formirajući tako jedan novi talas žestoke gitarske muzike. Ako vam se čini da ovde nešto nije u redu, to je zato što je, za razliku od, recimo, devedesetih i shoegaze-a, grunge-a i britpopa, ili dvehiljaditih, sa indie-revivalom, pažnja mainstream medija potpuno skrenuta sa gitarske scene. Čini se da bi Sid Vicious morao da vaskrsne da bi se neko setio gitarskih izvođača, ali Viagra Boys su, zajedno sa pomenutima i nepomenutima, tu „da ostanu“ i da nam serviraju svoje priče.
Viagra Boys su kao nekada CKM među magazinima – smešni i pankerski, intelektualni i zabavni, ne možete ih shvatiti ozbiljno, a morate ih tako shvatiti, i švedski su pitki. Uticaj švedskog popa je evidentan, jer najbolje se bunt guta ako je upakovan u pitku melodiju, a Viagra Boys, uprkos jakim gitarama i pokatkad nehajnim vokalom, znaju da naprave pesmu. Pošto Sebastian voli da se skida do pojasa, a i kad se sluša njihova muzika, možemo zaključiti da je jedan od temeljnih uzora bio Iggy Pop. Ali, potkatkad će vam se učiniti da su naslušani i indie-rock revival bendova poput Kasabian, The Strokes ili Franz Ferdinand. Način na koji sebe predstavljaju kao luzere (iako to nisu) podseća na Beckov veseli nihilizam sa početka karijere (čak postoji i pesma „Punk Rock Loser“).
Najviše ipak vole da se podsmevaju i angažovano podbadaju sve što se ili veliča u današnje vreme (presmešan video „Sports“), (švedska) finoća (takođe upečatljivi „I Ain’t Nice“), konzumerizmom i bogatunskom ideologijom (i aspiracijama da se bude bogat – ništa manje zabavan „Creatures“) a tu je i duet sa Amy Taylor, „boginjom“ neo-punka (pseudocountry balada „In Spite of Ourselves“). Omiljene teme za zafrkavanje i ironiju su im populizam desnice, teorije zavere, hipermaskulinizacija i sve ostalo čemu se veliki, ali nevidljivi deo omladine želi narugati.
U njihovoj muzici, pošto nije pusta replikacija prošlosti, ima svakakvih crossover elemenata, pa se tako u njihovim pesmama nalaze i elektronski i gotovo industrial ritmovi, ali i klasična gitarska “prašenja”. Taman toliko da ih ceo underground svet danas vidi kao nove predvodnike, ovaj put, „underground undergounda“, jer je nikad teže biti roker, a posebno gitarski. Izdali su tri albuma, „Street Worms“ (2018), „Welfare Jazz“ (sniman tokom pandemije, izdat 2021) i najnoviji, najzreliji, „Cave World“ (2022), u kome, ne-začudo, pomalo vuku na Nicka Cavea. Njime čak uskaču u vagon fuzije neo-punka sa elektronikom i „new rave“-om, što je iskorak ka zvuku, recimo, Republica sa početka karijere. I nemojmo zaboraviti da im je gost na pesmi „Big Boy“ jedan od najcool likova britanske scene, Jamie Williamson iz Sleaford Mods, te otud i šizoidna fuzija punka, bluesa i rapa.
Svakako, jedno od najjačih imena ovogodišnjeg EXIT festivala i svetske gitarske scene dolaze 6. jula na Gorki List Glavnu binu da nas itekako promrdaju i nasmeju uz… pa, jednu ukusnu švedsku muzičku ćuftu sa mnogo začina. Dosada je isključena! Uz nekog ko ima istetovirano Lös (raspušten) na čelu, i ne možemo drugo očekivati!
Tekst: Žikica Milošević
