Piše: Pavle Jakšić
Dubok uzdah, kontemplacija, pauza. A da, ne smemo biti sebični u sopstvenoj egzaltiranosti, moramo kroz tekst da taj osećaj podelimo sa vama. Počnimo.
Svi mi koji smo gledali video grupe New Order “Crystal”, nismo mogli da znamo, da u stvari i sami, posredno kumujemo rađanju jedne od najvećih svetskih pop/rock atrakcija svih vremena.
Exit se pobrinuo da još jedna moćna simbolika dobije svoj omaž.
Odluka vokala i duše Killersa Brandona Flowersa da rock bude njegov životni put, doneta je u hodnicima hotela Hard Rock u Las Vegasu na koncertu grupe Oasis, koji su promovisali turneju “The Tour of Brotherly Love”.
Exit je hteo, a oportunisti bi rekli da je u pitanju sticaj okolnosti, da će scenu dan kasnije prepustiti upravo Liamu Gallagheru, njegovoj muzičkoj fascinaciji, uzoru, i nesvesnom rodonačelniku priče čijim se koordinatama slave ni dan danas ne nazire obim i raspon. A fanfare navedene slave, mali broj evropskih gradova ima privilegiju da čuje ove godine. Kako da ne budemo ponosni?
Koncert prosto nije odrađen, on je nama iskreno posvećen, uz konstataciju Brandona Flowersa na srpskom da “nikad nije kasno“, i da se više nikada neće ponoviti da na njih čekamo 14 godina.
Počeo je singlom „The Man“ sa albuma Wonderful, Wonderful koji će biti objavljen krajem 2017. godine. On zvuči kao koračanje David Bowiea monumentalnim bulevarom njihovog rodnog Las Vegasa, popularnim Stripom, i nagoveštava nam stil nove The Killers ere. Spona sa Nevadom je imanentna, kroz pustinju, ljude, kroz lanac koji Brandon nosi, koji simbolizuje region odakle potiče, uostalom kao i odelo koje Brandon nosio večeras.
Uživali smo u „Somebody Told Me“, pesmi koja je nastala u sobi Ronniea Vannuccia Jr. na Univerzitetu UNLV u Las Vegasu, kada je studirao klasične perkusije. Pesma koja je uz „Mr. Brightside“ spiritus movens albuma „Hot Fuss“, i jedna od najvažnijih otisaka benda uopšte.
Na nju se nadovezala „Smile Like You Mean It“, koja je po samim Kilersima napisana za samo osam miniuta, dok deo pesme „looking back at sunsets on the East side“ upućuje na istočni deo Las Vegasa.
Pesmu „Human“, dobili smo u dve verzije, akustičnoj, intimnoj, samo za naše uši, i energičnoj originalnoj izvedbi. Pesma koja u sebi ima sve, u skladu sa svojim nazivom. Spojivo i nespojivo, jasno i nejasno. Sve ono što nas čini najsavršenijom nesavršenom stvari na svetu – čovekom. I kao i svaka bajka, nastala je spontano i gotovo u transu. Za manje od dva sata u jednom londonskom studiju. Muzičko „ušće“ Džonija Keša i Pet Shop Boysa, po rečima Brandona Flowersa, sa šmekom pisca Hantera S. Thompsona. Misterija oko igre reči, da li je “dancers” ili “denser”, koja ovo pesmu čini jednom od najkonfuznijih svih vremena, nama zaista večeras nije bila bitna, već energija. A ona je napravila svu razliku ovoga sveta. Uostalom “ruža bi isto mirisala pod bilo kojim imenom”, dodao bi Šekspir. Za Killerse je svakako bio u pravu.
Usledila je „Read My Mind“, omiljena pesma Brandona Flowersa, koji je izvodi sa istim entuzijazmom pred 50 ili 50.000 ljudi.
Pesme „Runaways“ i „All These Things That I’ve Done” bile su energetska najava šlagvorta večeri, nakon koje je usledio bis, koji se sastojao od klasika „Shot At The Night“, „Jenny Was a Friend of Mine“, i „When You Were Young“.
Nakon toga dočekali smo „Mr. Brightside“, himnu, prkos. Prkos za nečim većim, jačim, boljim. I osećaj sigurnosti i vere da će sve navedeno sasvim sigurno i doći. Dave Keuning je osmislio ovaj gitarski rif mnogo pre nego što je upoznao Brandona, iz vremena dok je radio kao prodavac u Banana Republic radnji u kazinu Venitian. Uzeo je dušu svojim rifovima gitarama Fender Stratocaster i Gibson j45, ne žaleći svoje šake. Izvedba jednako dobra kao na John Peel stejdžu festivala Glastonbury, od pre nekoliko dana.
„Miss Atomic Bomb“, „Deadlines and Commitments“, sagu o sigurnosti, utehi, nekom novom sutra, „Flash and Bone“, omažu blue collar Americi, čekamo na nekom drugom Exitu.
Basista Mark Stoermer je zasluženo simbolički stavio tačku na večerašnju feštu.
Koncert je bio put, kroz dan i kroz noć, smeh i suze. Nikako ravna linija. Jer to nisi oni. Kroz vreme birali su uticaje, od Smithsa, New Ordera, preko Springsteena, Elton Johna, ali je njihov pečat bio neizostavan.
I dalje briljiraju. Dinamika je promenjena, imaju decu, žive u razliičitim zemljama. Više nisu zajedno, niti blizu kao što su bili, ali se to ne oseća u njihovoj izvedbi.
Doneli su nam Las Vegas. Ono što su Bitlsi Liverpulu, Oasis Mančesteru, to su Kilersi Las Vegasu. Simbolika Vegasa opipljiva je u svim fazama njihovog postojanja, od inicijalnog okupljanja, do logoa Sam’s Town na hotelu Flamingo koji je Mark Stoermer svako jutro posmatrao kroz prozor. Kroz toplinu koju hladna nevadska pustinja volšebno pojede u toku noći. Kroz naziv albuma „Battle Born“ iz 2012. godine koji krasi zastavu države Nevada. Kroz nebrojeno puta spomenuti zalazak sunca na bulevaru Strip od strane Brandona Flowersa. Mi smo njima dali mir i sreću Petrovaradina, koji ih je očigledno asocirao na stene Hendersona, nadomak Las Vegasa. Valjda su zato i bili tako dobri.
