Piše: Žikica Milošević
Bilo je to u proleće 1989. godine kada sam kao klinac, vraćajući se iz škole, otišao po običaju, u tadašnju robnu kuću Stoteks (tako su se tad zvali tržni centri, odnosno šoping molovi) i otišao u prodavnicu ploča i kasete (diskova nije ni bilo). Prodavac mi je rekao, znajući me: „E, imam nešto što će ti se svideti. Novi The Cure.“ I ja sam kupio kasetu i pustio je kod kuće. Počela je savršenom depresivnom baladom punom svetlosti: „Plainsong“. Tada sam osetio da se otvorio sasvim novi svet za mene. Više nikada ništa nije bilo isto. Trideset godina kasnije, The Cure su rešili da u ime godišnjice albuma „Disintegration“ i 40. godišnjice debija „Three Imaginary Boys“ krenu na svetsku turneju i odsviraju svoje „The Greatest Hits“ na svim važnim festivalima, a među njima su sami obeležili EXIT kao mesto koje bi voleli da posete, po prvi put. I napravili su magiju od nekih 2 i po sata. I počeli su pesmom „Plainsong“. Dance like it’s 1989.
Zašto uopšte dva i po sata? Postoji zanimljiva priča o tome. Robert Smith je kao dečak jako voleo Davida Bowieja i štedeo je za njegov koncert, radeći „subotnje poslove“ („Saturday job“ je veoma engleski način sticanja džeparca gde učenici rade subotom teške poslove za sitnu kintu) i na kraju je kupio kartu. Kada je otišao na svirku, Bowie je odsvirao 40 minuta i rekao „to je to“. Robert je bio toliko besan da je rekao „kada ja budem imao bend, nikada neću svirati ispod dva sata – iz poštovanja prema klincima koji su crkli da bi kupili ulaznicu“. I tako je bilo i na Exitu 2019 – na najvećoj gužvi ikada viđenoj na Exitu, a bome više od 20 godina ta institucija postoji.
Mnogo toga je bilo u znaku „Disintegration“ – sledeća pesma je bila ona koja sledi na albumu – „Pictures of You“. Već na uvodnoj pesmi je pljuštala kiša (počela je 15 minuta pre koncerta, ali nikom nije bilo ni na kraj pameti da se pomeri), a reči „it looks like rain“ – savršeno su se uklopile u ambijent. Kiša je svarala magične efekte ispod lajt-šoua Main Stagea. Ljudi su pevali horski. U sledećoj pesmi su svi prepoznali sebe uz reči „standing quiet in the rain“, a bilo je i suza. Dečak iz Krolija je posle 40 godina jednako razmazane šminke, sa apsolutno istim plačljivim vokalom, u svojoj 60. godini, gledao tiho ljude u dalekoj zemlji koji plaču i pevaju uz njegove stihove kao i kada je bio tek mladić. Skroman kakav jeste, Robert je ceo koncert bio iskreno dirnut i oduševljen.
Kiša je kasnije stala, ali kiša hitova nije. Kada imate „zilion“ albuma i pesama i kada nehotično u svojim menama, kao i nekoć obožavani Bowie, izmislite neke muzičke pravce, kao recimo darkwave ili gothic rock, svaki vaš nastup je „The Greatest Hits“, samo je pitanje šta je na listi. Bilo je tu i momenata reminescencije „Disintegration“-a kao istoimena pesma ili pomalo skrajnuta „Last Dance“, i ceo dijapazon hitova sa skoro svakog albuma (samo ne „Pornography“ iz nekog razloga, iako je to možda i najznačajniji dark album ikada – verovatno su posle „Trilogy“ ture zaključili da im je dosadio), a ogroman auditorijum je skakao i pevao uz „Just Like Heaven“ i „The Lovesong“ – ljubavne himne posveće njegovoj ženi Mary, i skakutave „Inbetween Days“, „The Caterpillar“, „The Walk“ pa do „one njihove“ koju znaju i oni koji nemaju pojma o The Cure – „Friday I’m In Love“, do „High“ – podsećajući nas na momenat kada su The Cure bili, te za nas istočnoevropljane, nesretne 1992, najveći bend na svetu.
Nećemo nabrajati setlistu. Ni prebrojavati ljude. Iako je ovo možda bio i najbolji koncert na Exitu ikada, a konkurencija su bili i Duran Duran 2012. godine, samo da kažemo, sa 2h prašenja, i Guns’n’Roses. I ko sve ne. Poenta je da su ljudi nasmejani plesali na kiši. The Cure su bili i tužni i sretni, naizmenično, kao i svako ljudsko biće. Robert je apoteoza svih nas. Pesnik ljudske duše običnog čoveka, iako izgleda svakako samo ne obično. Inspirisali su metalce i darkere, pankere i rokere, popere i hitmejkere. I došli su u Novi Sad, leta 2019. Da nam je neko rekao, kao klincima 1989. da će to biti moguće, ne bismo ni za tren poverovali. Snovi se ostvaruju. The Cure na Mainu. Nema dalje. Dancing in the rain, and singing in the rain. Što kaže onaj mjuzikl. Bilo je to veče…just like heaven.
