Piše: Žikica Milošević
Kad je počela solo karijeru, mislio sam da se Sana šali. Jedan od razloga je bio taj što je njen elektropop bend koji je postojao pre toga imao ime Xanax, po leku za smirenje u Americi. Drugo, ako je Sana izvedenica od Xanax, onda Garić mora biti izvedenica od „gari“, odnosno „drugar“, te je stoga ovo čist stage name. Oh, prokleti Novi Sade, Beograđani ni ne kažu „gari“ za drugara tako da „garić“ nije mali drugar, koji pije xanax ili jeste xanax. Sana is bloody genuine.
Xanax je bio jedan od najzanimljivijih i najvažnijih bendova post raspadno-srpsko-crnogorske Srbije iz 2006. godine. Ali, Sana Garić je uhvatila i priključak dalje. Ako ste želeli da živite u 1983. godini i slušate hitove tog doba, pustite Eltona Johna i „I’m Still Standing“. OK je to, čak. Ali, vreme ide dalje. Revival elektronike je u punom jeku, iako to neko treba da javi ljudima u Srbiji. Sana je neko ko je uspeo da pomeša nežnost jedne Une Gašić, naš poznati bend Bitipatibi, i reski zvuk Bebi Dol iz 1983. koji ju je učinio poznatom. Hajde da uzmemo da je postojao bend koji se bavio spajanjem nespojivog, Eurhythmics i Mazzy Star. OK, pobunićete se, Annie Lennox i Hope Sandoval deli skoro decenija u razvoju zvuka. Ali, nevermind, što bi rekao Cobain.
Sana Garić, devojka crne kose u crnoj haljinici, krupnih i nežnih očiju nam je na Fusion Stageu prezentovala zašto ja mislim da je budućnost roka i popa, makar u Srbiji i regiji, u ženskim rukama. Žene su davno preuzele sve poluge kulture i osećajnosti u ovoj mačo zemlji. Što kaže Vedrana Rudan: „žene ovde mogu samo pokazati…“ i onda recituje tri atributa ženske seksualnosti. Sana, kao i njene prijatejice Romana i Una, predstavljaju taj novi talas novog talasa srpske muzike. Tihost izvedbe, i sanjarenje je u jasnoj opreci sa snažnim sintisajzerima i živim bubnjem (iznenađenjce!) ali i sa gitarom koja s vremena na vreme uleti. Fusion nije bio pun ali je bio sretan, i na kiši.
Sana Garić je, posle saradnje sa kultnom grupom Beograd, u zemlji u kojoj se sintisajzeri vezuju za turbofolk i svadbe (ne više za osamdesete!) a gitare za rok, trebalo biti osuđena na propast. Ali je, kao što ni mi nismo odustali, da bismo imali scenu koju volimo i muziku koju slušamo, i ceo festival na kraju krajeva, užasno uporna. A uporni pobeđuju. Ne lepi. A Sana? Pa ona je i lepa, i uporna. Gotovi ste. Smo. Spasa nam nema, propasti ne možemo.
