Došli su sa dva kraja evroazijskog kontinenta, iz Novosibirska i Londona, ali su dah svežine i o njima ćemo svakako čuti još više u godinama koje dolaze, i ne sumnjamo da će nam opet biti gosti.
PLOHO
Uvek je postojao generacijski jaz između starijih, mlađih i „srednjih“ konzumenata muzike, ali izgleda da nije bio tako veliki još od 50-ih i 60-ih godina, odnosno od vremena „šokiranosti Elvisovim senzualnim kukovima“ i „čupavcima iz Liverpula“. Prosto, ono što mlađi vole, stariji iskreno preziru i obratno. Vrlo je teško napraviti muziku koja bi imala širu privlačnost. Ali, zato su žanrovske scene nikad jače. Recimo, metal scena ili darkwave-goth scena su toliko snažne i žive i okupljaju i staro i mlado, i ljude od 60 i one od 17, i one od 37, zaljubljene u isti žanr. Upravo je ponajbolje slediti svoje srce, napraviti muziku koja se tebi lično sviđa, i upasti u „nišu“ zaljubljenih fanova.
Upravo se to desilo sa brzorastućom darkwave scenom, gde su najnovije zvezde, posle planetarnog proboja turskih She Past Away i beloruskih Molchat Doma (oba su benda bila na Exitu 2022.), kao i nemačkih Lebanon Hanover – novosibirski Ploho, što u slobodnom prevodu znači „Loše“, a čita se „Ploha“. Ekipa koju predvodi energični i mračni bard Viktor Užakov dominirala je Visa Fusion binom prvog dana EXIT festivala, prošetala nas kroz mračne hitove, od „Gorod ustal“ do „Ne budem proščatsja“ i naterala da plešemo sa suzama u očima, kako bi nekoć rekao Ultravox. Sav mrak duboke ruske sibirske tajge sklopljene sa dugim zimama i urbanom otuđenošću jednog istinskog velegrada natopljen je u svaku od pesama, a Viktorov glas kao da dolazi „sa one strane“.
Kao što sam uvek govorio, nema opravdanja za nedostatak melodije, jer su i Radiohead, Nirvana, The Doors ili Joy Division umeli da naprave sjajne melodije, pa tako može i mora svako ko počinje da se bavi muzikom i želi „velika vrata“ za sebe. Ploho su „tu da ostanu“, jer sve bolje ovladavaju veštinom pisanja „catchy“ melodija koje odišu istinskom boli, a istovremeno su zanatski savršeno izbrušene. Kao što kaže poslednji singl, „ne budem proščatsja“ – nećemo se opraštati. Tek ćemo se gledati.
DRY CLEANING
Šta god da su Florence Shaw i njena ekipa mislili pod ovim „hemijskim čišćenjem“, uspelo im je već posle dva albuma. Verovatno je britanska duša sklona da melanholiju velegrada doživi i „pročisti“ na drugačiji način: nema dugih zima sa snegom, ima kiše. Nema ogromnih pustih prostranstava kad izađeš iz velegrada, već je odmah sledeći grad, sledeće selo, nikada nema mira od ljudi. Prava kakofonija, suprotno od sibirske tišine.
Upravo tako možemo nazvati i muziku koju Dry Cleaning izvode: kontrolisana kakofonija. Depresiju zbog egzistencijalnog „angsta“ Florence iskazuje tako što se pojavi obučena kao diva, zauzme pozu između Lane del Rey i Iana Curtisa iz Joy Divisiona i krene sa recitacijama, kao da je mrzi da sve to priča, a priča kao navijena. Vrlo britanski stav, kada malo bolje razmislimo. Duboka seta i tuga provučena kroz mrzovolju lepe žene koja se pita „čemu sva ova svakodnevica“. Ali, to je „samo“ Florence.
Ostatak benda se bavi post-punkom i shoegazeom i praši naveliko, dajući dinamiku koju smo upamtili još kod Ride ili ranih Arctic Monkeys. Novo britansko „muzičko čedo“ privuklo je, taman da zatvori na način na koji su Ploho otvorili EXIT 2023, fanove indie-zvuka, koji se ne plaše da kažu – u meni je tišina, sivilo i mrak, ali ja pravim buku da me pronađete, i da se svi zagrlimo u ovoj neobičnoj mešavini i noći koja za ovu godinu okončava uvek magičnu Visa Fusion binu.
Tekst: Žikica Milošević
