Kad smo kod reči „roka“, nije loše primetiti da su The Ramones gotovo jednoglasno prihvaćeni u istoriji muzike kao „prvi bend pank-roka“, da ne kažemo čisto panka. Iako je Iggy Pop „kum panka“ ili njegov… „deda“, recimo, za njega više možemo reći da je sa The Kinks trasirao put indie-rocku.
The Ramones su prvi imali onaj „lagani“ vajb koji karakteriše ovu vrstu muzike: nekoliko akorda koji se brzo izmenjuju, potpuno pop-melodiju, polu-lenji način pevanja, beznađe i ironiju i neko čudno veselje venčano sa tragedijom u pozadini. Da, The Ramones su bili prvi pank bend.
A kako su dobili ime, odnosno, kako ga je nasledio i sam Marky Ramone? Pa, svi članovi benda su uzeli „italijansko“ prezime „Ramone“, iako nisu imali nikakve rodbinske veze, jer je Paul McCartney voleo da se prijavi u hotel kao „Paul Ramon“.
A Marky čak nije ni bio deo prve postave The Ramonesa koja je nastala u Njujorku davne 1974. godine, i koja je snimila debi-album 1976, pod nazivom „Ramones“. Da napomenemo, najduža pesma je jedva bila duža od dva i po minuta, a akordi su bili toliko brzi i prosti da su ih kritičari i kolege prozivali zbog jednostavnosti, na šta su Ramonesi samo odgovorili, lucidno: „Previše smo glupi da bismo zapamtili komplikovane akorde i duge pesme“. Uz kožnjake, uzvik „Gabba Gabba Hey!“ i specifične frizure, pank je rođen.
Marc Steven Bell je ubrzo postao član ove brzovozne muzičke istorije i postao Marky Ramone: već 1978. zamenio je na bubnjevima Tommyja Ramonea, a posao mu nije bio pretežak s obzirom na himnični uzvik 1-2-3-4 koji je inicirao i ritam pesama. Marky upada u najsjajniji period benda, snima jedan od dva najveća hita, „I Wanna be Sedated“, radi sa legendarnim producentom Philom Spectorom koji inovira pop-muziku svojim „zidom zvuka”, glumi u filmu „Rock ‘n’ Roll High School” i snima čak pet albuma za pet godina kao Ramone, a onda ga alkohol uzima pod svoje i ostala tri Ramonesa ga uljudno zamoljavaju da se udalji, 1983. Ali, Marky brzo uči: trezan se vraća u bend već 1986. i snima još 10 albuma za bend sve do raspada, 1996, uključujući i singl „Pet Sematary“ (nismo mi pogrešili u spelovanju, oni su, i to namerno).
Može čovek napustiti The Ramonese, ali Ramonesi čoveka nikad. Posle 1996, Marky i Dee Dee Ramone osnivaju bend The Ramainz (namerno zvuči slično) i sviraju – obrade The Ramonesa!
Zatim, 2000. godine, uskače u saradnju sa drugim bivšim drugarom iz benda i pomaže Joeyju Ramoneu da snimi svoj prvi solo-album, „Don’t Worry About Me“, koji ima elemente starog benda, ali je i iskorak u blues i indie-rock. U međuvremenu nije lenj i snima tri albuma sa svojim novim bendom, Marky Ramone and the Intruders, koji je takođe neka vrsta postramonštine, ako možemo smisliti novu reč za ovu muziku.
Sviraće on ponovo između 1996. i 2008. i sa Joeyjem, i sa Dee Deejem, i sa bendovima Misfits, Osaka Popstar, Cherry Currie, Bluesman, Teenage Head, da bi se 2006. nakratko vratio svojim Intrudersima, da bi na kraju osnovao još jedan novi bend, Marky Ramone’s Blitzkrieg, i izdao dva singla i dva spota za stare pesme u drugoj deceniji 21. veka, setivši se da itekako ume da peva.
Na EXIT nam dolazi sa nagradom za životno delo MTV-ja, kilometarskom biografijom, „mnogo utakmica u nogama“, i nema sumnje da će, sa imidžom vitkog čupavog dečaka, u kožnoj jakni i majici, otpevati sve što zna iz svoje prebogate muzičke istorije. I učiniti da mi budemo deo nje, iako smo se rodili ovoliko kasno. On je poslednji lučonoša benda koji je doneo pank, muziku bez koje bi svet bio mnoogo dosadniji i neveseliji.
Tekst: Žikica Milošević
