Piše: Pavle Jakšić
Koliko je muzičkoj sceni falio Liam Gallagher? Previše.
Šmeker, mizantrop, filantrop, navijač, hodajuća uzrečica „you know what i mean“, brat, ikona, uzor, brutalno iskren tip koji svoje ogromno srce prečesto spušta do rukava, gde ga nemilosrdno krnji. Ljudina. I kao svako takav, pun je mana i kontradiktornosti, komplikovanosti i žudnje. Jednom rečju čovek, kako ćemo ga i oslovljavati, ali ne kroz prizmu biološke kategorije, već one karakterne.
I dočekali smo ga! Krenuo je sa “Rock and Roll Star” i “Morning Glory”, koje su pratile “Bold” i vanremenska “D’You Know What I Mean”. Svet Liama Gallaghera nije uvek pitak niti predvidljiv, ali je uvek beskompromisno njegov i osoben – onima koji ga vole, to je sasvim dovoljno.
Takav je bio i večeras. Čuli smo “You’re Fuckin’ Beautiful“, najveći oblik odobravanja koje možete dobiti od Liama. Čoveka koji se ničega ne plaši, osim gubitka sopstvenog glasa. Čoveka koji je doleteo pravo iz Nemačke na binu za humanitarni koncert “One Love Manchester “ i otpevao najbolju verziju pesme “Live Forever”, u pratnji benda Coldplay.
Sa glasom koji nikada nije bio bolji. Sa setom i ljutnjom prema bratu Noelu, koja skoro da nikada nije bila veća, i nadom za ponovno ujedinjenje grupe Oasis nikada manjom, došao nam je on kakav je oduvek bio, kakvom smo mu se i nadali, Liam sa svim svojim emocijama, spektar za čiju apsorbciju su potrebni meseci.
Meksička Corona u ruci pre koncerta najavila nam je utabani put navike, koja vodi pravo ka katarzi. Za nekoga ko se diže u pet ujutru svaki dan, njegova energija je čista misterija. Skoro je izjavio govoreći o pesmi „Wall of Glass“, koju nam je izveo: „Nose gitare danas kao nakit, priključi to čoveče, pojačaj!“. Liamov verbalni klasik.
Čovek, koji da slučajno nije megazvezda, bi bio savršeni reprezent svega onoga što se vezuje za kultni modni brend Stone Iceland, čiju su slavu utemeljili nekada davno, navijači Milvola. Niko ne ume da pretera više od njega, ali takođe ni da ostane na zemlji ili da se pokaje. Stisak ruke Chrisu Martinu, ili priznanje da su The Beatles ipak najbliži Bogovima, usred Britpop megalomanije o tome najbolje svedoče.
Oni koji u njega veruju i koji ga svesrdno podržavaju sa nestrpljenjem su čekali delove slagalice albuma koji izlazi 6. oktobra pod nazivom As You Were. Čuli smo pored “Wall of Glass” i “Chinatown”. Razoružale su sve skeptike, i svesrdno otvorili megabajte prostora u kompjuterskim folderima, među klasicima koji su iz temelja promenili britansku, svetsku muzičku scenu. Novi album poseduje Lenonov “Cold Turkey “ vajb, gotovo je Rolling Stones drzak, a opet sa njegovim senzibilitetom i pečatom.
Nakon koncerta na Glastonberiju, gladan muzike, otišao je da sluša neke nove pank nade, Foo Fighters, Dizziea Rascala, Stormzya, pa ukoliko ste ga videli u polumraku Petrovaradina, da, to je bio on i trebalo je da mu priđete!
Za kraj nam je podario “Tomorrow Never Knows”, “Universal Gleam” i, na bis, legendarnu “Wonderwall”. Ostao nam je dužan “Don’t Look Back In Anger“ i “Live Forever”, i to čekamo sa kamatom.
Oasis ne postoje, i to je tužno, ali Liam peva sa tinejdžerskom strašću. Da njega nema, daleko bi to bilo od tuge, to bi bila tragedija. Za njega su po sopstvenom priznanju oduvek bile velike scene, scenario u koji se Exit savršeno uklopio. Ukoliko nije veliko, prosto nije za njega. I kada daje, daje sve i sada, otud i ne čudi što je vremenski okvir za pravu rock žurku, po njegovom shvatanju, maksimum jedan i po sat. Iz svih ovih razloga, Exit i Liam su večeras bili muzička simbioza za pamćenje.
