You say you want a revolution
Well, you know
We all wanna change the world
You tell me that it’s evolution
Well, you know
We all wanna change the world
But when you talk about destruction
Don’t you know that you can count me out?
(The Beatles, Revolution)
———————————————-
Singing power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on
(John Lennon, Power to the People)
Poslednjih sijaset godina, prisustvujemo neprestanoj polemici da-li-je-EXIT-i-dalje-ono-što-je-nekada-bio. Izvestan broj prvoboraca među poklonicima digao je od njega odavno ruke, i to praktično čim je Festival zauzeo nešto opakiji rockerski stav 2003. godine, izneverivši po njima one svoje pretežno elektronske muzičke početke. Zatim je došla era žala za rock starinama tipa Igija Popa i The Stooges, te blaženopočivšeg Šejna dragog Mekgauena, jer je EXIT krenuo da dovodi radikalne gitarske bendove poput Garbage, The White Stripes ili Arctic Monkeys. Kada bi se pojavili Bili Ajdol, Robert Plant ili The Cult, bilo je nešto kao – odakle li izvlače ove Metuzaleme? Pa onda, super je da dolaze The Prodigy, ali ne, u stvari nije super što dolaze ponovo. Od korone naovamo počinje, međutim, da se potiho ali uporno provlači i stav kako na Glavnu binu izlazi sve i svašta i da se, ne, to apsolutno ne može više podneti.
Ako je za utehu, ovakva gledišta uglavnom potiču od onih koji EXIT zapravo odavno ne posećuju.
Jer, da to čine, bili bi recimo ovog jula zadivljeni raznovrsnim rock i pop izborima na Tesla Universe bini – uvek na oštrici noža i obavezno sa čovekoljubivim porukama. Oliver Tree, Black Eyed Peas, The Exploited, Cavalera Conspiracy, ultra cool atrakcija Altın Gün i konačno Tom Morelo (Rage Against the Machine, Audioslave) – kakav je samo to niz velikana, starih i novih bio, koji kao da iz nekog izvora nepoznatog porekla stalno iznova obnavljaju životnu energiju rock’n’roll planete, da je u slavlju podele sa milionima dece širom sveta.
Na mladima svet ostaje, definitivno. Zato što sve mlađa publika EXIT festivala jasno pokazuje da apsolutno sve kapira, ne kanseluje ni jedan žanr, znatiželjna je, izražava istinsko, neizveštačeno oduševljenje spram svakog hvale vrednog umetničkog čina, bez obzira od koga on potiče. Kako drugačije objasniti kapacitet omladinske zajednice da prihvati i mudro vrednuje ovde svoje vršnjake, jednako kao i časne doajene što su stvarali muzičku povesr, često i mnogo pre nego što su se oni sami rodili?
A o dobroti koju uzajamno pokazuju u svojoj vršnjačkoj etikeciji, brinući jedni o drugima i pazeći da u svojoj slušalačkoj euforiji slučajno ne povrede nekog do sebe – moglo bi se napisati kakvo relevantno naučno delo današnjice. Razlog tome jeste što EXIT-ovi tinejdžeri slušaju svoje učitelje sa scene – Olivera, Vatija, Toma i will.i.am-a – a ovi im poručuju samo jedno: ljubav, jednakost, poštovanje.
Ko je na EXIT-u bio, taj je pohađao verovatno najznačajniji univerzitet o vlastitom postajanju čovekom na teritoriji Evrope. I šire.
I fell down to earth
From a hundred miles away, and somehow
I still make it work
But it’s overrated and somehow played out
(Oliver Tree, Alien Boy)
Oliver Tri je, bez ikakve sumnje, vanzemaljac. Čuli smo za njega par godina pre, povodom koncerta u Domu omladine Beograda, ali tada njegov satirični hip hop teatar kao da nije dovoljno došao do izražaja. Jer, naš drugar Oliver ima apetit za ogromnu scenu i svojom nezasitom imaginacijom odvodi hiljade u auditorijumu na magično misteriozno putovanje, nakon koga se osećate nasmejano i srećno, a da vaše alternativno rock dostojanstvo nije posrnulo ni za dlaku. Ovaj kalifornijski dečko, izvrsno obrazovan pritom, čuda čini kada se uključi u struju, stvarajući zajedno sa svojim malim bendom iluziju kako ste sleteli na drugu planetu, na kojoj se zapanjujuće dobro snalazite, kao da tu boravite od rođenja.
Divan detinjasti uticaj ovog umetnika na svakoga, terao nas je još dugo nakon nastupa da skačemo uvis i smejuljimo se, prisećajući se njegovog drastičnog pristupa pojmu živog izvođaštva. Ako ste voleli seriju Mighty Boosh i opus nikad prežaljenog Danijela Džonstona – mogli biste, tu negde između redova, da prepoznate neke Oliverove humoristične putokaze. Ali, glavni deo njegove predstave jeste on sâm, a činjenica da se sve odvija uigrano i spontano u isti mah – otvara prostor za brojna iznenađenja. Fizička i auditivna. Ovaj čas fiskulture, uz najnezavisniji beli rap koji uopšte možete da zamislite, sigurno nikad nećete zaboraviti.
Nešto kasnije, na ovu istu pozornicu popeo se i slavni reper, rodonačelnik trap stila, Guči Mejn. Svojim gigantskim stasom zaposeo je prostor, kombinujući ljute ulične rime i varvarsko špartanje scenom sa gromoglasnim zvukom koji obezbeđuje njegov di-džej za miks pultom. U redu, ako i niste ljubitelj, postoji neka čelična genetika sadržana u ovom liku, poreklom sa juga Sjedinjenih Država, a ukoliko ste očekivali nešto isprazno i banalno, dobili ste naprotiv konglomerat podžanrova hip hopa u svom najsirovijem obliku, proistekao iz sopstvenih gorkih životnih iskustava. Bila je ovo još jedna živopisna stranica u EXIT-ovom udžbeniku savremenih muzičkih izraza, i to sa patinom.
Tonight’s the night, let’s live it up
I got my money, let’s spend it up (I feel)
Go out and smash it, like, „Oh my God!“
Jump off that sofa, let’s kick it off (I feel)
(Black Eyed Peas, I Gotta Feeling)
U petak uveče, Black Eyed Peas su vas na EXIT festivalu doslovno katapultirali sa Glavne bine u stratosferu svojim nizom hitova, uz koje igrate i pevate bez ostatka. Tema je – ljubav, želja je da se – svi izvrsno zabave, a dobrota frontmena will.i.am-a koju širi u talasima autentične ljudske topline – neizmerna je. Njihov širom raskriljeni dance-pop podiže vas munjevito gore, raspoloženje koje donose eksplodira uzlaznom linijom, a tvrdi zvuk kao podrška odjekuje Tvrđavom moćno, ali sa majstorskim ukusom. Black Eyed Peas su ogromne zvezde dabome, teške 80 milona prodatih ploča, ali se i dalje kreću scenom lako i skakuću življe čak i od svoje ushićene publike. Mi, naravno, i dalje više volimo beskompromisni rock, ali Black Eyed Peas vas jednostavno ščepaju za srce i ubede da se opustite u njihovom društvu, dok vas bilduju jednostavnom radošću vaseljene.
Hooters! etc
Sex!! I love sex I love all em sex
Hurry up sex and putting the boot in
Sex! Ha Ha!!
Sex and violence, sex and violence, sex and violence
(The Exploited, Sex and Violence)
Pravo slavlje na Tesla Universe stejdžu donose u subotu The Exploited, majke svih punk znanja od 1978. naovamo! Njihova frenetična svirka i urnebesne epizode sa Vatijem Bakenom, vlasnikom najupečatljivije mohikana frizure otkad je sveta i veka, kao i glasa koji predstavlja suštu esenciju pobune već skoro pola veka, jasno odgovara na pitanje da li je punk mrtav. Gledajući Vatija i njegove nabrijane momke, rekli biste da je to jedina muzika koju vredi slušati.
Taj eliksir The Exploited bunta, koji ne priznaje bolest, nemaštinu, starost – jer svega toga ima u izobilju – uzbuđuje i dan-danas. Sreli smo ih 2022. na EXIT-u, kako pružaju podršku mlađoj grindcore braći Napalm Death. Ali, te iste večeri, Vati je nešto kasnije otišao na Dance Arenu da sluša švedskog tehno di-džeja Adama Bejera, izjavivši da već duže prati njegov rad. I zaista, stalna ljubopitljivost, radoznalost da se čuje još nove savremene muzike i stvori predstava o zvučnom svetu u kome se i sam krećeš – verovatno ovog momka i njegove drugare iz benda spasava od monotonije talačkog služenja sopstvenom žanru.
Iz tog razloga, susreti sa Vatijem Bakenom su uvek inspirativni, a njegova pojava i vokalna neporecivost svetle kao još jedna muzička relikvija koja je podizala buku i znatno pre ovog jula na EXIT festivalu. Ima nešto bespoštedno čovečno u The Exploited, koji svoju škotsku čast i savest ne prodaju ni po koju cenu, ali rado dele pozornicu sa vernim fanovima na legendarnoj Sex and Violence. Živeli još dugo!
Britanska selekcija odzvanjala je u subotu duboko u noć Glavnom binom i nakon The Exploited. Rodom Južnoafrikanka, nova electropop zvezda Kenija Grejs, svojom originalnom miksturom bedroom popa sa mističnom drum’n’bass osnovom, skrenula je pažnju na sebe našem sluhu. Na sceni je sama sa svojim mikrofonom i ogromnom mašinom kojom vešto manuelno upravlja, proizvodeći nesvakidašnje ritmove. Kenijin glas je ženski nežan, ali u njemu i te kako ima odvažnog sadržaja. Moguće da će je muzička industrija kroz izvesno vreme progutati kao mnogo koga u šoubiznisu i od nje načiniti još jednu ispranu hitmejkerku, primoravajući je da reciklira samu sebe, ali se od srca nadamo da do toga neće skoro doći. Obratite pažnju na ovu curu – možda bi mogla da postane nova Sade generacije zed.
Džona Njumana sasvim već dobro znamo, ali se sada vratio snažniji nego ikad. Aktuelna popularna forma pod nazivom DJ hybrid live dovodi nam temperamentnog Njumana takođe kao krotitelja moćnog postrojenja na sceni – poput njegove prethodne koleginice – ali iako je sve u ovom setu zategnuto bez greške, sa emitovanjem njegovog straobalnog vokala povrh bogato produciranog zvuka, u trenutku kada se ovaj momak prihvati mikrofona i pusti onu svoju glasinu – Petrovaradin doživi zemljotres kakav se ne pamti. Njumanova atletska kondicija pleni, a njegova skromnost dok se raduje egzaltiranom stadijumu publike, gotovo u neverici, zaista mora da vas dirne. Džon Njuman jedan je od amblema EXIT festivala, sa punim pravom.
The wigglin’ guitars, girl, the crash of the drums
Makes you wanna keep-a-rockin’ ’til morning comes
Let me be who I am
And let me kick out the jam
Yes, kick out the jams
I done kicked ’em out
(MC5, Kick Out the Jams)
I, konačno, finalno veče. Da li da počnemo sa bukom i besom bratskog sastava Cavalera Conspiracy, srži nekadašnje brazilske Sepulture? Maksa Kavaleru već smo upoznali na EXIT-u 2004. sa nezaboravnim bendom Soulfly, a evo sada i njegovog brata Igora za bubnjevima, kao i sopstvenog sina u postavi ovog porodičnog thrash metal kombinata, koji bespogovornim zvukom odseca glave publici u prvim redovima.
Ili da se ipak usredsredimo na unikatan tursko-holandski muzički fenomen pod nazivom Altın Gün, u kome se drevni saz izvrsno slaže sa klasičnim rock instrumentarijumom, tvoreći kakvu psihodeličnu zvučnu viziju iz Hiljadu i jedne noći. Sve je tu – senzualnost Bliskog Istoka, intenzivna sviračka i vokalna posvećenost frontmena neizgovorljivog imena, kao i hipnotišuća magika starih napeva. Altın Gün su upravo ono što je prikazala turska reprezentacija na netom završenom Evropskom fudbalskom prvenstvu: srčani su, povezani kao jedan, daroviti i angažovani, vođeni nekom idejom višeg reda. Zanimljivo iskustvo.
I walked the empty desert
And I was burned in the heat
But the road I must travel
Its end I cannot see
(Tom Morello, The Road I Must Travel)
Tom Morelo ima mnoga lica, ali svako od njih blista pravedništvom. Njegov dolazak na EXIT festival tako samo isprva deluje kao ispunjenje dugogodišnjeg sna, da bi se na kraju ispostavio kao susret dva prijatelja koji su oduvek bili u nekoj vrsti spiritualnog saveza. Tom Morelo otuda potpuno prirodno uranja u atmosferu Festivala i podiže buku jaču od bilo čega što ste mogli i da naslutite. I to ne kakvim drčnim decibelima, već isključivo snagom svog duha.
Dobrodušnost Toma Morela, njegov kolosalni format na muzičkoj sceni, njegovo čuvenje, autorski i aktivistički ugled i – neprestano opstajanje na pravoj strani čovečanstva, učinili su od ovog umetnika zvezdu vodilju svetskog otpora. Tom Morelo nikada ne bi prihvatio da mu se dodeli titula novog Džona Lenona, ali u stvari – radi li to ovih dana neko od njega bolje? Dirljiv gest da, osim brojnih pesama koje su obeležile njegovu dosadašnju karijeru, u svoj repertoar za ovu priliku uvrsti i Kick Out the Jams MC5, kao i već pomenutu Lenonovu Power to the People, dodatno svedoči o širokogrudom usvajanju i prenošenju istorijskih vrednosti muzičkog slobodarstva koje Morelo neumorno u svom radu neguje. Nešto slično uradio je još samo Kurt Kobejn na onom Nirvaninom unplugged koncertu u Njujorku 1993, kada je izvodio pesme The Vaselines i Dejvida Bouvija, a potom na scenu izveo i svoje heroje Meat Puppets.
Tom Morelo iskalio je golem ljudski kvalitet tu na licu mesta, nastupivši na Tesla Universe stejdžu. Ne samo da je bio član vrlo uticajnih bendova i da je kao deo sastava Rage Against the Machine prošle godine uveden u Kuću slavnih rokenrola, ne samo da je divan otac svog trinaestogodišnjog sina, gitarskog virtuoza Romana (zajedno prisutni na sceni!), već je monumentalna ličnost sadašnjice po sebi. Šaljući decenijama dosledno poruku pomirenja, ali i odlučnog reagovanja na svaku nepravdu, Morelo je doprineo revolucionarnom buđenju svesti u različitim predelima zemljinog šara, pa tako i kod nas. Zvuk njegove električne gitare kao da dolazi direktno iz srca rokenrola, govoreći iznenada jezikom besnog Džimija Hendriksa – i vas smesta podilaze žmarci, jer odnekud prepoznajete da baš tog časa razgovarate sa istorijom.
Samo njegovo prisustvo među nama menja i način na koji vidimo sebe. Odjednom nam postaje jasno koliko je lako biti dobar i plemenit i stajati „na ispravnoj strani istorije“. To je pitanje izbora! Nije li to ono što je EXIT festival tokom više od dve decenije stalno i nepokolebljivo radio u našoj sredini? Mišićava figura Toma Morela, nagnuta nad gitarom, i sa čvrsto stegnutom pesnicom uvis, svakako je neka vrsta konačnog otelotvorenja EXIT-ove misije, započete pre 24 godine.
Tom Morelo je prosto došao na EXIT da nam kaže, jednom i za sva vremena: sve to je imalo smisla.
Tekst: Zorica Kojić
