A počelo je furiozno, dok je sunce još nad Petrovaradinskom tvrđavom, posle još jednog dana u kome je bilo nemilosrdno, zaslepljivalo izvođače, jer su se u 19:30h na stejdž popeli Astrid & The Scandals, vrativši nam veru i u alter-pop, a i u slovenački talenat da proizvedu hitmejkere. Slovenci su u staroj Jugoslaviji uvek bili na pročelju muzičkih proboja i diktirali su trendove u osovini Ljubljana-Zagreb-Beograd. Nezavisna Slovenija više nije imala čemu biti na čelu, te dugi niz decenija nismo čuli izvođače klase Laibacha, Panrkta, Lačnog Franza ili Buldožera, ali se situacija naglo promenila u poslednjih nekoliko godina. No umesto avangardnih i neobičnih izvođača, iz Slovenije nam sada stižu hitmejkeri i tvorci dobrog popa. Skakutava Astrid je energično najavila „novu eru“, dodajući u muziku elemente orijentalnog, zavodljivo plešući i izvodeći vokalne bravure. Nesumnjivo, „sledeća velika stvar“ pop muzike u regiji, a uz malo sreće, i u Evropi.
Nije se davno desilo da atmosfera bude toliko „zagrejana“ već u 20h, ali Astrid je već podigla temperaturu, a devojke sa majicama „Joker Out“ su bile u prvim redovima i tokom nastupa Ljubičica, koje su savršeno nastavile niz izvođača ove večeri. Nastup Ljubičica jeste neka vrsta poetske pravde – naime, Ljubičice je trebalo da predvode u 20h Glavnu binu Exita ’19, ali je nažalost, oluja skratila program i „počupala ih“ iz programa. U međuvremenu, pančevački bend kojeg čine dvojica braće Stevanović, koji su klasično obrazovani, prerastao je u tročlani, budući da im se nedavno pridružila i Olga Petrović kao „treći cvet“ u buketiću. Postoji stara priča da je „Vojvodina – Britanija, a Beograd – Amerika“ u muzici, te su vojvođanski pop bendovi nadaleko poznati po svojim svežim melodijama i hitičnosti, a to itekako pokazuju i Ljubičice, koje su sa svojim „bratskim i komšijskim“ bendom Buč Kesidi krenule da osvajaju regiju još pre pandemije, stičući slavu pesmom „Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina“. Ljubičice su pop bend kakav nam je davno trebao, i ako su me njihove pesme na nešto asocirale, to je zalazak sunca u leto… 1983. Mešavina funka, synthwave-a i nostalgije, kombinovana sa gitarskim i bas bravurama, dali su nam odličnu uvertiru za ono što će se desiti kasnije. Vuk je podsetio na to da su oni nastupili na Exitu još 2014. na Jack Daniels Stage-u, kada su bili mladi i relativno neafirmisani – a sada vladaju binom kao da su na njoj rođeni.
I onda – Joker Out, ljubljanski srcolomci, forma sa sadržinom, najbolje od oba sveta. Bilo nam je jasno šta nas očekuje kada su, na sam nagoveštaj izlaska na scenu, krenuli vrosci devojaka, kojih se sećam iz dokumentaraca o The Beatles. Poruke ljubavi na kartonskim natpisima, horsko pevanje, fantastična komunikacija benda i publike već od uvodne pesme, „Katrina“. Joker Out su uživo mnogo siroviji i gitarskiji nego na „upeglanim“ snimcima, i uticaji bendova kao što su Arctic Monkeys ili The Strokes su evidentni. Sa druge strane, potpuno je jasna i fascinacija ženskog dela publike, jer osim što itekako znaju da sviraju, svih pet članova imaju „superstar vajb“, na način na koji su nekada takav vajb imali Duran Duran ili Spandau Ballet. Ja verujem da je ovakav prijem bio zabeležen poslednji put kada je pre 20+ godina bila era boys-bendova, ali Jokeri su sve, samo ne boys-bend. Pevač Bojan Cvetičanin je verovatno „pokupio“ najveću „žetvu“ ljubavi publike, ali nimalo ne zaostaju ni ostali članovi.
Slovenački je 75% razumljiv kada se čita ili priča, što pada na 50% kada se peva (i kada hiljade devojaka peva uz Bojana), ali je jasno da su tekstovi angažovani na način na koji su angažovani i Buč Kesidi – precizno secirajući svakodnevnicu mladih ljudi u velikom gradu, razočarenja, izlaske, rastanke, ljubavi, tuge… Bojan je već na startu osvojio srca lokalne publike tako što se obraćao prisutnima na srpskom, a uspeo je i da napravi „popis stanovništva“ među prisutnina, i videli smo da je (neverovatno verna fan-baza) priličan broj gledalaca došao iz Slovenije, ali da je bilo još i više onih iz ostalih delova bivše Jugoslavije, pa čak i onih koji ne razumeju ni jedan od naših jezika – prosto vođeni ljubavlju za bend koji je širu popularnost stekao na Pesmi Evrovizije ’23. Jokeri nisu krili svoje oduševljenje što nastupaju na sada već legendarnom stejdžu.
Nastavilo se nizom pesama koje su „frendli“ i za žurke, i spavaće sobe, i plažu, i radio – „Plastika, znanstvena fantastika“, i Bojanovo oštro žigosanje „kulture“ plastične lepote me je nateralo da se osvrnem oko sebe i zaključim da nijedna devojka u publici nije „plastičarka“ – što je dah normalnosti i svežine koji nam je falio sada kada završavamo prvu četvrtinu 21. veka: bolja budućnost je ipak moguća, iako je lošija sadašnjost dominantna.
Joker Out nazivaju, vickasto, svoj stil „shagadelic rock“ (sami si prevedite, ali pogledajte Austina Powersa pre toga), ali nema ničega vickastog u njihovoj muzici. Sve su im pesme na slovenačkom, osim dve, koje su izveli na srpskom (Bojanovo poreklo mu daje mogućnost da se poigrava jezicima i sa lakoćom prelazi sa jednog na drugi), i jedne na engleskom. U pesmi „Tokio“ odveli su nas u Japan i otpevali deo i na japanskom, prethodno držeći „mali kurs ljubavnih izraza na japanskom“. „Pesma zbog koje smo uopšte i stigli ovde – „Carpe Diem“!“ – uzviknuo je Bojan, i publika je dobila infuziju energije i radosti. Zaista, gotovo je nezamislivo bilo pre 20 godina da će jedan „šlager festival“ izbacivati nove zvezde i hedlajnere, ali „Pesma Evrovizije“ je postala upravo to – mesto za „odskok“. I nije bitno što su bili 21. na takmičenju. Ko šiša brojke – neki su izvođači tu da na takmičenju osvoje bodove, a neki su tu da posle takmičenja osvoje svet. Poslednja pesma „Šta bih ja“ je bila tako „tempirana“ da izađe baš u petak, na dan koncerta – i govori nam, pomalo na način „Arctic Monkeys preslušavaju sarajevski pop“ o iskustvima života u Londonu.
Joker Out su vratili „seksi“ u pop muziku. Jeftinog seksepila nam nije nedostajalo sve ove godine, ali sofisticiranog i rokerskog, jeste. Vratili su klasičnu pop formaciju na velika vrata – i ona nam je nedostajala. Vratili su energiju na stejdž, obožavateljke koje putuju da bi ih videle, vrište njihova imena i znaju sve pesme napamet. Mogu da zamislim „stari dobri“ svet devojačkih spavaćih soba okićenih njihovim posterima. I da nisu snimili nijednu dobru pesmu, i ovo bi sve bilo dovoljno, i osvežavajuće. A snimili su ih pregršt. I nekako verujem da smo prisustvovali istoriji i početku jedne „zvezdane“ priče sa pet Ljubljanaca u glavnoj ulozi.
Autor: Žikica Milošević
