Piše: Žikica Milošević
Čovek bi rekao da Hardwell, sudeći po svom imenu, mora da radi vredno i da sve na kraju bude urađeno dobro. A dovoljno je bizarno da je ovaj mladi Holanđanin svoje preizme Corput, po genijalnoj ideji svog oca, preveo deo po deo na latinski pa zatim na engleski, te od Corput ispade Hardwell, alhemično.
Situacija sa elektronskom muzikom, ako se njome ne bavite, nije baš tako jednostavna kao u klasičnoj muzici. Obično neki didžej postane slavan zbog svog puštanja muzike, pre nego što je pravi, što mu dođe nešto kao cover-band u klasičnoj pop muzici. Hardwell je izgradio ime davno pre svojih autorskih pesama kada je išao na turneje, da bi na kraju albumom United We Are počeo da stvara kreativno i novo, uz pomoć pevača koji su njegove setove pretvarali u pevljive pesme koje vladaju top listama. E, upravo tu leži snaga Hardwella kao stvaraoca muzike. On uspeva da (sad ću citirati jednog drugara poznavaoca) komercijalizuje što je više moguće hard techno i zapravo mu ide od ruke. On uzima electro pop i house i daje im tvrđi zvuk koji je bliži klasičnoj formi pop pesme i ne radi klasične mix setove poput izvođača na Areni, već ima pristup lokalnih momaka, i to neke može da nervira ali druge bome oduševljava.
Kao žurka zatvaranja, njegov nastup na Main Stageu su obeležili gužva i vatromet, neverovatna prašina koja je naterala posetioce da stave hirurške maske ili krpe preko lica, ali da ne odustanu. Ko je još imao snage izdržao je i Exit od pet dana uz tečni set Hardwella na opet prepunoj glavnoj bini festivala, koji, ukoliko ovako nastavi, može da računa da će biti itekako dugovečan. Ove godine bilo je Leto ljubavi, a sledeće se slavi punoletstvo. A nema ni Glastonburyja. Sve obećava. Fare thee well, Summer of Love.
