George Clinton and Parliament Funkadelic su od 22.30 na glavnoj bini EXIT festivala izazvali pravi haos u publici i napravili fenomenalan scensko-muzički spektakl sa svojim veoma neobičnim spojem old school zvuka i komercijale 21. veka. Iako se verovatno većina ljudi prisutnih na ovom koncertu nije još ni rodila kad je ovaj bend osnovan i bio na vrhuncu slave, reakcije brojne publike su bile odlične i sasvim spontane. Možda je ovaj koncert bio tako sjajan upravo zbog tog zanimljivog miksa starog fanka i soula, kao i novih r’n’b, rep i hip-hop momenata.
Bina je bila prepuna ljudi, počev od instrumemtalnog dela benda sa dve gitare, klavijaturama, trubom, saksofonom, bas gitarom i bubnjevima, pa do brojnih pratećih bek vokala koji između ostalih uključuju i jednog crnca sa drečavim šarenim dredovima kojima je mahao okolo dok je vrteo glavom u ritmu muzike i pevačicu obučenu u nešto nalik na narandžastu baletsku haljinicu, sa pink kosom na kojoj je stajao rajf sa (đavoljim?) ušima na vrhu. Promena „kostima“ odvijala se i tokom svirke, tako da se jedan od članova benda pojavio go do pojasa osim šljaštećeg kaiša, sa belim šeširom širokog oboda i belim cipelama na platforme, u glamuroznim čupavim belim pantalonama od materijala nalik veštačkom krznu i počeo da izvodi akrobacije po bini, plešući, praveći stoj na glavi, penjući se na zvučnike i ostale delove binske opreme i skačući u ritmu.
A celu ovu mašineriju predvodi naravno mr George Clinton glavom i bradom, jedan od retkih preostalih primeraka svoje vrste, pravi doktor fanka i džentlmen u svilenoj košulji i pantalonama, sa belim šeširom i neizostavnim naočarima za sunce. Svaki njegov pokret propraćen je u plesanjem, tapšanjem i dizanjem ruku u vazduh u publici, čak i bez onih tako čestih poziva „put your hands up!“, a kasnije i uz povike „jump, jump!“ tokom višeminutnih improvizacija i muzičke vožnje na svim instrumentima.
Clinton i još nekoliko članova benda u više navrata su se pred kraj nastupa spuštali niz stepenice dole ispred bine, neki od njih su se čak i pentrali na ogradu rukujući se sa ljudima u prvim redovima, da bi se malo kasnije, nakon svirke sat i po vremena, oprostili od oduševljene publike.
