DAN NULTI
Dan Nulti počeo je furiozno, jer su se na binu popeli Keni nije mrtav, bend koji je pokazao da ni indi-rok nije mrtav. Obučeni u „military” jakne, podsetili su nas na zlatne godine od 2001. do 2012. kada je ovaj žanr carevao. A onda su se pojavili smartfoni, kažu. I odneli i pažnju i muzički ukus u drugom pravcu. Keni nije mrtav su ukusan „gulaš” i retko koji bend zvuči ovoliko muzički upečatljivo i zvukovno jako na stejdžu iako ima samo tri člana.
Zatim se na stejdž popeo Luke Black, u prilično neuobičajeno kratkom nastupu od nekih 20+ minuta. Luke derivira svoju estetiku iz Nine Inch Nails i Placebo, mešajući tamu i androginost, a zvuk mu je bio odličan, opet mnogo snažniji i tvrđi nego što je to slučaj sa snimcima. I nastavilo se „evrovizijski”, jer je kratkim, ali upečatljivim nastupom sve zaokružila Teya Dora, naša ovogodišnja predstavnica u Malmeu.
Zvezda večeri je bio Baby Lasagna. Marko je osmislio Baby Lasagnu kao jedan od mnogih alter-ega ili stejdž-persona, poput onoga kako je Bowie bio Ziggy Stardust, Thin White Duke ili Aladdin Sane, ali nismo sigurni koliko će ga „mašina“ pustiti da bude neko drugi sada kada je u nju upao. Nedavno je uplovio u „lakše pop vode“ i dobio nadimak „Hrvatski Ken“, ali je na svirci „razneo stejdž“ i s pravom poneo titulu zvezde večeri, zvučeći mnogo „ramštajnskije“ nego što je to na snimcima. Sve su završili Iniko, te je nova zvezda njujorškog soul-popa zvučala odlično, i donela savremeni zvuk, trasirajući put jednom od najboljih kreatora partija na svetu, Buraku Yeteru, koji je masu doveo do plesne ekstaze kratkim formama tokom skoro dva sata, a u jednoj pesmi mu je pomagala kazahstanska senzacija Dimash Qudaibergen sa svojim nestvarnim rasponom glasa. Sve je završila australijska hitmejkerka Whyte Fang, odranije poznata organima slušanja muzike pod nazivom Alison Wonderland. Sve u svemu, Nulti dan i jeste bio praznik popa kakav smo očekivali, uz nestvarnu vrućinu koja će se nastaviti svih 5 dana.
DAN PRVI
U potrazi za popom i rokom celo veče smo proveli na Visa Fusion bini, gde nas je obradovao bend Lu svojim post-alter-rokom, a posle toga zasluženu pažnju je dobio italijanski crossover bend Dead Like Juliet na Explosive Stage infused by Old Spice-u. Lufthansa (pobednik HEMI Awardsa) je, u najboljim tradicijama alter-roka i Arhangela donela svežu krv sa juga koju smo i očekivali, da bi posle njih nastupili vrlo zanimljivi Pretty Loud, romski hip-hop ženski bend (četvorka) iz Zemuna, koji su rep rime koje govore o osnaživanju žena u romskim zajednicama mešale sa crnim bitovima i romskim trubačkim linijama. Nismo razumeli, ali smo poruku itetkako shvatili. Bend koji su mnogi željno iščekivali, neki iz nostalgijem neki iz ljubavi, bio je novosadski Ritam Nereda, koji je „isprašio svirku“ maksimalno podsećajući nas da su nesretne 90-e bile takve da si mogao ili ignorisati stvarnost u „eurodance“ ritmu ili pak, gristi i vrištati, suočen sa njom, i bolom beznađa, na putu na kome moraš da pobediš sam.
A posle njih nastupio je bend koji smo željno iščekivali, Villagers of the Ioannina City, iliti „Seljani iz grada Janjine“, koji su nas psihodeličnim rokom povezanim sa tradicijama centralnobalkanske narodne muzike, sa sve gajdama, klarinetom i nepravilnim ritmovima „provozali“ kroz istoriju. Jugoslavija je čeznutljivo gledala decenijama prema „Paket aranžmanu“, ali kako od nostalgije nema ništa, grupa okupljena oko ideje Hali Gali kompilacije rešila je da napravi isto, ovaj put sa alt-rok-pop bendovima iz Beograda. Svi su oni nastali na tragu kultnih beogradskih bendova Repetitor, E-Play, Disciplina Kičme i Darkwood Dub, a često ih zovu „deca Repetitora“. Sitzpinker, Proto Tip i možda i najuspešniji član ekipe, Vizelj, u svojevrsnom showcase nastupu predstavili su ovaj „novi novi talas beogradskog roka”.
DAN DRUGI
Drugi dan je već mnogo više odgovarao ljubiteljima „klasičnog” pop-rok zvuka – uvod u Glavnu binu nam je opet podarila jedna slovenačka atrakcija – Astrid & The Scandals, koja je odličan primer alter-popa i energije. Donela je snagu najboljega iz indie-revivala, ali i orijentalne ritmove, te je vrckala i pevala u ovom vrelom sumraku, pevajući zahtevne pesme. U nastupu Ljubičica na Glavnoj bini ima neke poetske pravde, jer su ostali bez svog nastupa pre 5 godina, zbog neviđene oluje u nedelju 2019. godine. Ove su godine imali više sreće, te su doneli atmosferu južnog Banata koju dele sa svojim zemljacima, Pančevcima Buč Kesidi. Kažu da su godine 1983. i 1984. bile „imperijalne“ godine za mejnstrim pop muziku u svetu, a Ljubičice idu tim tragom, između funka i synthwavea, tragom Spandau Ballet iz njihovih najboljih dana.
Musspell, je na Visa Fusion bini pokazao da je Transilvanija sama po sebi zemlja nestvarnih stvari, a magija i onostrano je na svakom koraku, i predstavili su nam tužni dreamy pop sa dark elementima i nordijskom tradicijom. A onda su se slovenački srcolomci Joker Out popeli da održe čas popa, i da nam pokažu da klasične petorke nisu stvar samo boys-bendova, već da se mogu oživeti na način već spominjanih Spandau Ballet ili Duran Duran. Oni su slovenački odgovor na Buč Kesidi, kombinujući formu i sadržinu. Oni su bili dah normalnosti – nazivaju, duhovito, svoj stil „shaggadelic rock“ i kako rekosmo, vratili su „seksi“ u pop muziku, ali bez vulgarnosti. Na trenutak se te večeri učinilo da svet može opet biti bolje mesto, nakon što je pogrešno skrenuo negde pre 10-ak godina. Prašku pomrčinu nam je doneo odličan darkwave bend Lakeside X da bi sve začinili Black Eyed Peas svojim himničnim pesmama.
DAN TREĆI
Subota je krenula furiozno uz ženski punk bend Replicunts, i sve je govorilo da će decibeli biti „odvrnuti do kraja” tog dana. Naravno, onda su došli The Exploited, škotski pankeri koji ništa nisu izgubili od svoje snage i energije, a ni besa, od svog nastanka, više od 40 godina pre današnjeg trenutka. Možda je on nastao tako što je posle relativne sreće i napretka posle Drugog svetskog rata, došlo do naglog pada standarda u Britaniji, i mladi ljudi su videli kuda će ih voditi pogubna vlast i politika Margaret Thatcher, te su reagovali odmah. No, otkriće novosadske scene bio je bend Grizete (namerna dvosmislica, kako god pročitate, kojim god akcentom, u pravu ste). Harizmatična Andrea Vranić na basu i vokalu, sa vetrom koji je nosio kosu i haljinu, doimala se kao neka post-indie-rock vila, i dobili smo poruku da muzika u Srbiji još nije mrtva.
Na Tesla Universe bini došlo je do promene ritma i nastupili su hitmejkeri, Kenya Grace, koja je pokazala da laptop i par pomagala uz odličan vokal i pesme, može da nadomesti skoro ceo bend, i John Newman, koji je, uprkos tome što je ovo bio samo „Hybrid DJ set“, uspeo da razgali masu svojim zaista besmrtnim hitovima. Za to vreme, na Visa Fusion bini, imali smo priliku da vidimo „trojac“ mladih autora koji se probio velikim delom preko Pesme za Evroviziju. Luka Rajić i Filip Baloš posebno spadaju u ovu grupu, dok je Iva Lorens, prominentniji deo ovog trojca, donela „žensko pismo“ i odličan pop koji nam je često nedostajao, kako smo rekli već kod Ljubičica. Biti 20 godina na sceni je veliki uspeh sam po sebi, ali slaviti 20 godina od prvog nastupa na Exitu, nastupom na Exitu, je već ogroman uspeh. A njega je proslavila Ida Prester & Lollobrigida. Sve je začinio Marčelo (i Bend), „srpski Eminem“ ili nešto još bolje – čovek sjajne poezije i savest ovog društva, angažovani reper koji bi mogao biti i Nick Cave ili Leonhard Cohen, samo da je izabrao neki drugi način prezentovanja svoje poezije.
DAN ČETVRTI
Nedelja je bila dan za rok na Tesla Universe bini, i to za rok u svim njegovim formama. Sve je krenulo već za dnevnog svetla, kada su nas u svet neverovatno bučnih gitara uvele novosadske metal legende, Annathema. Reke ljudi svih doba i izgleda slivale su se već oko 20h na Glavnu binu – mnogi od njih u crnim majicama sa različitim natpisima, da potcrtaju svoju lojalnost žanru – čekajući jedan od najvećih nastupa ovog Exita – Cavaleru (bez Conspiracy od 2023.). Crvena svetlost zapljusnula je gledaoce, a i vrućina je tog dana bila bliska paklenim temperaturama, te se sve poklopilo. „Hvala!“ – uzviknuo je Max posle uragana energije na kraju na srpskom, a publika je, ozarena, ostala da ih isprati pogledima kao u nekoj čudnoj liturgiji.
A onda smo dočekali i dugoočekivane Altın Gün. Nisam imao prilike da slušam anadolijski rok ranije, ali mi je jasna i promućurnost Gorana Bregovića u vreme Bebekove ere – interpolacija lokalnih elemenata u gitarski rok. Definitivno, nastup za pamćenje, a naša publika nema razlog da ne vidi u Altın Gün svoje buduće favorite.
Malo ljudi revolucionizuje svoj instrument, a Morello je među njima. Možete mu stil prepoznati među milionima, sa tim „mjau-wau“ elementima koje izvodi samo levom rukom. Tom je zahvalio i Exitu i nama što smo dopustili da gitarska muzika trešti sa Glavne bine, i naveo je da je presretan što je posle tolikih godina ovde, i da mu je posebna čast što je Exit nastao kao buntovni, revolucionarni festival 2000. I zato nam je Tom izveo svih 32 godine svoje karijere u jednom nastupu za pamćenje. A onda je došao i najemotivniji momenat, posvećen Chrisu Cornellu koji nas je tragično napustio pre 7 godina – „Like a Stone“ od Audioslave. Gotovo do suza je doterao publiku uz osobito melanholičan Chrisov portret koji nas je netremice gledao sa bine. Furiozno je završio koncert uz besmrtnu himnu „Killing in the Name“ od Rage Against the Machine, kao instrumental, a publika je pevala. Tom Morello, dobri vojnik Svetlosti u beloj (kvazi)uniformi, te vrele noći je pokazao šta jedan čovek može da uradi sa gitarom. I sa svetom. I sa svešću i savešću.
Autor: Žikica Milošević
