Kada bi muškarac odlazio u šumu, zaskočila bi ga vila i pokušala da vodi ljubav s njim, i ako bi uspela, on bi odlazio iz Ovog Sveta u svet sa One Strane. Ako bi se desilo suprotno, i on nadjačao vilu, ona bi postala obična žena i muškarac bi je vodio kući i oženio. Vila bi često tužno gledala prema šumi, ali bi joj ostajao prelepi glas kojim bi istovremeno veselila i rastuživala svoje ljudske ukućane.
Čim su Epica, holandski simfo-metal bend, izašli na Gorki list Glavnu binu EXIT festivala u petak, u centralnom terminu od 23h, ova slika iz keltske mitologije mi je odmah pala na um. Simone Simons (kakvo ime, što bi rekao Andy Warhol kada je upoznao Jean-Michela Basquiata: „Oh, pa vi ste već slavni, ili biste trebali biti!“) je izašla na binu i zagospodarila njome. Krenule su epske metal pesme, u skladu sa pažljivo izabranim imenom ovih Holanđana, i nisu prestajale, jedna za drugom, i niko nije mogao da skine pogled sa lepe Simone i njene ekipe. Ima neke magije u celom njihovom nastupu i harizmatičnoj pojavi – a slušanje muzike kod kuće, na telefonu, pa čak ni gledanje njihovih video-spotova, ne može da donese i prenese ni pola njihove energije uživo.
Kada se Nightwish pojavio, na prelazu dva milenijuma, bilo je to novo i iznenađujuće. Hladna magija Severa u glasu Tarje Turunen u kontradikciji sa snažnim gitarama, a sve uvezano u melodije koje se ne zaboravljaju. Evo, prođe skoro 25 godina (kao tren, rekli bi pesnici), a ovaj koncept nije ništa manje uzbudljiv i u izvođenju benda Epica. S tim što moram da se setim jednog komičnog detalja iz sredine devedesetih, koji se često viralno deli društvenim mrežama, tada nepostojećim: reč je o gostovanju komičara Jima Carreyja na TV, gde on objašnjava kako sluša Napalm Death i ironično predviđa da bi mogli da prave duete jednog dana sa nekim nežnim ženskim vokalom. Ceo studio se valja od smeha, misleći da je efekat ultrakomičan. Ali, kako život imitira umetnost, i imitira komedije, tako imamo danas Epicu, koja paradoksalno, uspeva da uradi ovo što je Jim parodirao, a da zvuči ne samo nekomično, ozbiljno, već i moćno. Zapravo, vrlo često se Simonini čisti vokali upliću u „dijalog“ sa režećim vokalima Marka Jansena, koji kao da su došli iz Hada.
U današnje fluidno vreme, paganština se na severu Evrope budi u umetnosti, verovatno pogonjena nostalgijom za vremenima pre 1500 godina „kada se znalo šta je šta“. Epica „jašu“ na ovom talasu, njihove moćne melodije oduvavaju sve pred sobom, a mi hipnotički gledamo u vilu u zelenoj haljini. I kako se koncert odvija dalje i bliži kraju, mi nismo sigurni da li smo tužni ili sretni slušajući nju i njene „poludemone“. Ali se osećamo moćno. A to su oni i hteli. Raj i Pakao. Mistika. Epika.
Tekst: Žikica Milošević
