Piše: Žikica Milošević
Bila je to godina, ako se ne varam, 2005, i dopao nam je ruku hrvatski Cosmopolitan, u kome se našla rubrika „ko je in, a ko je out“, a i kraći opis zašto. Kao out se spominjao Tarik Filipović (opet on), u smislu, suviše si savršen, dječače, a i odveć te ima svukud. A kao in se pojavio nasmešeni Edo Maajka sa dva A. Zato što je imao ono što se nazivalo šarm neopterećenog čoveka, samoironičan, uprkos svim teškoćama. I nedugo zatim, devojka s kojom sam tada živeo bila je oduševljena kada se na TV-u pojavio spot za pesmu „Bomba“, a onda sam počeo i ja da se oduševljavam, a osoba sam koja hronično ne voli hip-hop.
Edo je bio ono što smo od njega očekivali i desetak godina kasnije, i ništa se nije promenio, što je uvek dobra osobina. Njegova kombinacija brze lirike koju je ispaljivao, smeha koji je uvek podtekst, ukazivanja na socijalne ili istorijske okolnosti koje se mogu i moraju prevazići, učinila je da masa bude u ekstaazi. Izvinite, ove reči se ne pišu sa dva A, ali ponelo me je. Elem, kao šlag na tortu sam shvatio da je ovo Anamarijin omiljeni izvođač, i da opet žene nisu imune na bosanski šarm, i da je on mnogo više od repera, budući da sam u živom nastupu shvatio koliko je ova muzika u pozitivnom smislu derivirana iz najboljih, odnosno, od Beasty Boys i Rage Against The Machine, između ostalog. Edo nastavlja da bude ironičan, samoironičan, jak i precizan, uz kombinaciju rifova gitara i čak povremenog koketiranja sa bosanskim folkom, i jednostavno, uvek će biti ono što nam je potrebno: neko ko će vam reći da se ne sekirate jer… Ma… Zato što no sikiriki. Ako niste shvatili zašto ne treba da se sekirate, onda vam neće niko pomoći. Bosanski šarm Eda je ovde da ostane, što kažu Englezi, a ja nevešto bukvalno prevodim.
